Слободан Станојевић (Beli Breg)

 Upload a photo

Бели Брег је село у Општини Алексинац (Нишавски округ), на крајњем југо-истоку територије ове општине. Налази се на 43° 29′ 04" СГШ 21° 49′ 02" ИГД, на просечној надморској висини 282 метра. Долином Белобрешке реке, у правцу севера, удаљен је од Дражевца, тј. од Цариградског друма, који спаја Ниш и Београд, око 4,5 километара.
Атар села заузима нешто преко 815 хектара површине што је приближно око 1,16% укупне територије Општине Алексинац. Испресецан бројним потоцима представља побрђе погодно за пољопривредну производњу, воћарство, виноградарство и сточарство. Белобрешка река дели атар на две целине: западну – по десној обали реке и источну – по левој обали реке. Главна саобраћајница протеже се долином реке повезујући аутобуском линијом Алексинац и Ниш са селима северно од Белог Брега.
Бели Брег се први пут помиње у турским пописима из 1710. године као гранично село између Видинског и Крушевачког санџака. У близини данашњег насеља, крајем средњег века, највероватније битисало је село „Латинче“, које је припадало Исвирлигу (Сврљишкој нахији). Током аустро-турских ратова више пута је расељаван и поново засељаван, а под данашњим именом битише непрекидно из периода Првог и Другог српског устанка.
Становништво је углавном српске националности, придошло из ивањичког краја, са Косова и Метохије и из северне Грчке. Различити су, и често заобилазни, путеви којима је „стариначко“ становништво заселило данашњи Бели Брег. Од шест хришћанских кућа регистрованих 1784. године село се демографски увећавало, да би демографски успон доживело половином XX века, када је имало близу 700 становника, у петнаестак фамилија. Отад почиње мигрирање становништва у градске средине и, данас знатно изражен, процес депопулације. Село је данас, и поред веома повољних услова за живот и рад, озбиљно захватила судбина старачких домаћинстава, а многе куће остале су без домаћина.
Од 1833/34. до 1877/78. године Бели Брег је битисао у најнепосреднијем пограничном појасу између Кнежевине Србије и Турске. До коначног ослобођења Турци су више пута село до темеља спаљивали и расељавали.
Белобрежани су до краја XIX, и почетком XX века, основно образовање стицали у Миљковцу, Добрујевцу и Доњем Крупцу, а од 1933. године имају своју основну школу. Електричну енергију добили су 1958. године, водовод 1970., а асфалтни пут 1972. године. Аутобуски саобраћај према Нишу и Алексинцу, са више полазака и долазака у току дана, обезбеђује Предузеће „Ниш-експрес“. Своје пољопривредне и сточарске производе Белобрежани продају на пијацама у Тешици и Нишу, и ређе, у Алексинцу.
Административно Бели Брег је најпре припадао „Обштини“ Доњокрупачкој, затим Катунској и сада Алексиначкој. Са општинским властима комуникацију остварује и преко Месне канцеларије у Дражевцу.
Током Првог и Другог балканског рата и Првог и Другог светског рата Бели Брег је изгубио велики број мештана, што погибијом у рату, што од последица инфективних болести које су дуго времена узимале данак.
Здравствену заштиту остварују у Дражевцу, а за специјалистичке прегледе и болничко лечење упућени су на Алексинац и Ниш. Но, и поред значајног напретка на свим пољима живота и рада, због трајне миграције становништва у градске средине, судбина Белог Брега је прилично суморна.