МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ

 црква, orthodox christianity (en), UNESCO World Heritage Site (en)

Манастир Дечани са налази се код села Дечана недалеко од Пећи на Косову. Основао га је у трећој деценији 14. века српски краљ Стефан Урош III Дечански заједно са својим сином краљем Душаном (који је касније добио титулу цара). Главна манастирска црква посвећена Христу Пантократору грађена је од 1327. до 1335. године као краљевска задужбина маузолејне намене што се може видети у сачуваном тексту оснивачке повеље из 1330.г. Пошто је Стефан Дечански умро док су радови на изградњи његове задужбине још били у току, цар Душан преузео је на себе обавезу да доврши изградњу и живописање, поставши тако други ктитор Дечана, потврђујући то и својом новом повељом из 1335. године.
Главни мајстор градитељ дечанске цркве био је фрањевац Фра Вита из Котора, који је своје име урезао у опширном натпису над јужним порталом цркве. Он је остварио изузетно дело црквене архитектуре какво никад до тада није било виђено у Србији, конструишући основу у форми петобродне базилике са високо уздигнутом куполом, са применом крстастих сводова ојачаних ребрима, како је то био обичај у приморском градитељству тога времена. Успешно спојивши византијске, романичке и готичке елементе у сасвим нову целину он је остварио изузетно архитектонско решење у српској архитектури 14. века, по коме Дечани у архитектонском погледу представљају ремек-дело, које је и по својој висини постало чувено (Високи Дечани био је уобичајени назив за ову цркву). Фра Вита је приликом зидања Дечана користио мермерне блокове у три боје (белој, жутој и светлољубичастој) у алтернативном поретку постигавши на тај начин хармоничну полихромију фасада, које је оживео лезенама и фризовима слепих аркада и посебно обогатио раскошном скулпторалном декорацијом романичког стила на порталима, прозорима и капителима. Најрепрезентативније је обрађен западни, главни портал на прочељу цркве са високим рељефом у тимпанону који представља патрона храма Христа Пантократора између двојице анђела, затим јужни портал са рељефном представом Христовог Крштења. Трифоре као репрезентативни троделни прозорски отвори такође су украшени декоративном пластиком: онај на олтарској апсиди са представама фантастичних животињских фигура комбинованих са флоралном орнаментиком и фигуралним конзолама (лав и грифон), а трифора на прочељу (западној фасади) цркве изнад главног портала носи рељеф који представља Светог Ђорђа како убија аждају. У свим детаљима скулпторална декорација Дечана изведена је на високом нивоу уметничког заната.
Манастирски комплекс употпуњен је као целина конацима, монументалном трпезаријом и болницом, обухваћен високим одбрамбеним зидом са кулом.
Све уметничке послове током изградње Дечана надгледао је и о њима се бринуо српски архиепископ Данило II. Сарадници-помоћници градитеља Фра Вите били су Срби, по имену Ђорђе, Добросав и Никола.
Цар Душан ктитор је фреско сликарства у дечанској цркви које је било довршено крајем пете деценије 14.века, а извела га је већа скупина сликара, подељена у мање групе, која је остварила једну од највећих целина зидног сликарства у српској средњовековној уметности. У Дечанима је, поред 20 главних и уобичајених циклуса у иконографији византијске уметности, насликан и велики број нових циклуса (само неки од њих познати су из претходних споменика), као што је циклус Генезе (старозаветна тема стварања света), Дела Апостолских, Календара са 365 појединачних сцена, затим Јесејево стабло и Лоза Немањића, Богородичин акатист, Соломонове приче, Седам Васељенских сабора, и многи други. Заједно са највећом галеријом портрета српских владара и глорификацијом династије Немањића, портрета архиепископа и епископа и више од хиљаду фигура светитеља хришћанске цркве сликарство Дечана представља енциклопедијску ризницу византијске уметности у пуној њеној иконографској и теолошкој комплексности и у правом смислу је илустрована Библија.
Скупине сликара дечанског сликарства разликују се по својим стилским опредељеностима и рукописима, а вредност њиховог сликарства није уједначена и на истом уметничком нивоу. Само се један од њих потписао као Срђ Грешни на једном од црквених капитела.
Поред комплетно очуваног сликарства у дечанској цркви се сачувао и првобитни иконостас са иконама из 14. века, међу којима треба поменути Богородицу са Христом и икону Св.Јована Крститеља. У цркви се налази оригиналан дрвени саркофаг (ћивот) краља Стефана Дечанског који је у њему био сахрањен, а који представља изузетно вредно дело примењених уметника који су извели његову скулпторалну декорацију обојеним рељефима, као и камени престо цара Душана.
Ризница манастира Дечана једна је од најбогатијих и највреднијих у средњовековној Србији, у којој се налази изузетно вредна и драгоцена збирка иконописа са иконама из периода 14-19.века (монументална икона Стефана Дечанског са сценама из његовог живота коју је насликао монах Лонгин, истакнути српски иконописац 16.века), затим више од 150 рукописних књига и старих штампаних књига, велики број предмета примењених уметности (крстови, реликвијари, литургијске сасуди, црквени вез, накит и др.). Манастирски скрипториј био је веома активан током средњег века и у њему је настао велики број значајних и вредних српских рукописа.
У прошлости Дечани су имали бројне донаторе и дародавце, међу њима се истиче и Кнегиња Милица која је цркви поклонила велики бронзани хорос украшен рељефима са мотивом двоглавог орла и грифона, као и властелин Остоуша Пећпал који је као поручилац сликарства у капели дечанске припрате ту са члановима своје породице и сахрањен.
Почетком 15. века Григорије Цамблак, познати српски средњовековни писац, као дечански игуман саставио је Житије Стефана Дечанског. Већина манастирских објеката преправљена је и преграђивана током 18. и 19. века. Дечанска црква Христа Пантократора сачувана је у свом првобитном облику са комплетном фреско декорацијом, а конзерваторски радови у њој обављају се од четврте деценије 20. века.