Манастир Ђурђеви ступови

 Манастир, orthodox christianity (en), UNESCO World Heritage Site (en)

Манастир Ђурђеве Ступове у Расу поред Новог Пазара (Србија), основао је први српски владар и оснивач српске државе Стефан Немања 1170-1171.године, како се наводи у сачуваном ктиторском натпису који је био уклесан изнад главног портала цркве. Он је изграђен на самом врху једног брда крај старог Раса и својом локацијом заузимао је истакнут положај у уском централном региону Немањине управо засноване српске државе са Расом као престоницом. Посвећен је Светом Георгију (Ђорђу) и представља задужбину која је израз захвалности светитељу који је њеном ктитору Стефану Немањи помогао у ратовима и ослободио га из заточеништва, како су то забележили његови средњовековни биографи. Манастирски комплекс су чиниле и помоћне зграде са конацима, а све је било обухваћено двоструким одбрамбеним зидом.
Главна изузетно монументална манастирска црква изграђена је од камена и потом омалтерисана и представља репрезентативно градитељско решење у коме је вештим укрштањем елемената византијске и романичке архитектуре, односно источне и западне традиције грађења остварен један потпуно нов и оригиналан склоп сакралног објекта. У овом изузетно вредном градитељском остварењу инициран је почетак једног новог стила грађења у Србији познатог као Рашки стил. У процесу грађења црква је савршено прилагођена конфигурацији терена изградњом монументалних степеница које воде до главног улаза.
На прочељу цркве био је симетрично постављен пар монументалних кула-звоника приморског типа какве су у то време грађене на јадранској обали, чија је висина досезала око 20 метара и по којима је манастир добио име Ђурђеви Ступови (столпи = куле).
Крајем 13. века (1282-1283.г.) српски краљ Драгутин, Немањин праунук, предузео је извесне градитељске радове унутар манастирског комплекса. Он је кулу на улазу у манастир преправио у капелу и отворио нов улаз у манастир на југоисточној страни, затим је извршио још неке преградње и доградње и тако постао други ктитор манастира. Он је у Ђурђевим Ступовима и сахрањен, учинивши да они добију и маузолејну намену.
Као једна од краљевских задужбина и монашких заједница са највећим угледом и привилегијама, Ђурђеви Ступови су заузимали највиши ранг у држави Немањића током 13. века, одмах уз Хиландар и Студеницу.
Црква је изнутра декорисана фрескама у осмој деценији 12. века за време владавине Стефана Немање. Од овог репрезентативног сликарства преостали су само фрагменти чији су неки делови скинути са зидова цркве и пренети у Народни музеј у Београду. Нов слој зидног сликарства из времена краља Драгутина настао у деветој деценији 13. века такође је веома оштећен. Била је то последица разарања манастира у неколико наврата током његове историје, посебно у прошлим ратовима у којима је коришћен и као војни објекат-утврђење.
Остаци сликарства из 12.века показују да су сликари, сигурно Грци који су на фрескама исписали грчке натписе, умели веома вешто да уклопе своје сцене и фигуре у праве или сликане архитектонске оквире. Фреске у Капели краља Драгутина настале 1282-1283-г- су драгоцени примерци илустрација историјских догађаја, веома важни за разумевање српске средњовековне историје (представе српских сабора). Међу очуваним деловима сликарства су и сцене из циклуса Светог Ђорђа, патрона храма, који је репрезентативно представљен на коњу, затим портрети Немањића, укључујући и ктиторску композицију, изванредна представа Свете Тројице (Гостољубља Аврамовог), Свети Убрус и Керамида (Христови нерукотворени ликови – образи) и Силазак Светог Духа.
Манастир је током прошлих векова тешко оштећен и готово уништен, најпре од Турака у ратовима у 17. веку кад је претворен готово у рушевину, а коначно разарање доживео 1912.године током борби за ослобођење Новог Пазара и у другом светском рату 1941. године. Од славне монументалне Немањине задужбине из 12.века остале су само рушевине. Монаси су напустили манастир у 17. веку и у њему се од тада богослужење више није обављало.
Након археолошких истраживања и предузетих радова обављених после Другог светског рата вршени су опсежни конзерваторско-рестаураторски радови под вођством архитекте Проф. др Јована Нешковића који је израдио план за рестаурацију манастира (1960-1982). Изградња нових конака и пратећих објеката у манастиру окончана је 2002. године када је на Ђурђевдан (славу Светог Георгија) у манастиру обновљен монашки живот и успостављено редовно богослужење након што је више од три векова било прекинуто. Даља обнова манастира је у току.